Zašto je Černobilj najvažnija serija proleća?

datum: 12.06.2019.

26.aprila 1988.godine, sovjetski naučnik, Valerij Legasov (kog u seriji igra Jared Harris) podelio je svoje poslednje misli o nesreći koja se dogodila pre tačno dve godine, skrivajući kasetu na kojoj je svoje misli snimao na bezbedno mesto, da bi nakon što je nahranio svoju mačku, odlučio da se obesi. Potom, sledećih pet sati nam otkrivaju detalje o dolasku Legasova i Borisa Shcherbine (kog igra Stellan Skarsgard) u Černobilj, pomoći koju im je pružila još jedna naučnica (Emily Watson) i desetinama, stotinama i hiljadama običnih smrtika koji su dali sve od sebe kako bi ostatku sveta pružili makar i samo priliku da prežive. 

Serija Černobilj nije samo favorit mnogih prema svom IMDb rejtingu, već je i sertifikovani hit, a ujedno i unikatna, prva zapadnjačka serija o misterioznoj ruskoj duši i zlokobnom sovjetskom sistemu. “Koja je cena laži”, kako nam sugeriše poster ove serije, otkriva se donekle u dešavanjima koja su u njoj do najsitnijih detalja opisana. Nikada do sada Sovjetski savez nije tako verodostojno predstavljen u bilo kojoj seriji: od lica glumaca, do ponašanja statista, kostima, scenografije, uključujući i molekularne detalje. U ovoj seriji nema podrugljivog ruskog akcenta, već se u njoj mogu videti samo zvanične najave, vesti, poeme i pesme na ruskom jeziku. Efekat svega toga je neverovatno moćan, posebno kada se poredi sa holivuskim blokbasterima i njihovim besramnim budžetima, koji nikada nisu dovoljni za angažovanje konsultanata za strane kulture ili njihovo minimalno poštovanje. 

Nismo sigurni da li su tvorci serije upoznati sa sovjetskom kinematografijom, ali su svoje znanje definitivno pokazali ovom serijom. Stilski gledano, Černobilj nas podseća na političke trilere sedamdesetih, ali je vizuelno sličan muzičkim spotovima koje smo obožavali. Ujedno, soundtrack serije je fenomenalan – od zvukova koji su snimljeni u pravoj nuklearnoj elektrani, pa sve do originalne muzike koju je uradio čelista Hildur Gundadottir. 

Naravno, režiser Renk i scenarista Craig Mazin, nisu želeli da preterano dramatizuju ovu seriju niti da od nje naprave umetničku fikciju. Istovremeno, heroina koju igra Watsonova, koju su oni izmislili, predstavlja kolaž sovjetskih naučnika, a u narativnom smislu je bila neophodna, kako bi se na neki način objasnila dešavanja iz 26.aprila 1986.godine. 

Maksimalni efekat serije predstavljen je u četvrtoj epizodi, koja je mnogima bila previše teška za gledanje. Vizuelne nijanse su bile toliko velikodušne i srceparajuće, uz tragično ludilo birokratije koje doseže svoj vrhunac. Finale serije je malo manje impresivno, ali verno svom duhu. U njemu nema ničega spektakularnog i bombastičnog, već čista istina koja je i u stvarnom životu bila predstavljena. Ova serija zaista govori o ceni laži, ali i o vrednosti života, lekcijama o smrti i svakodnevnom, prozaičnom heroizmu. 

© 2019 MarieClaire | All rights reserved.